zar je moguće da još uvek postoje ljudi koji ne shvataju da je zavisnost bolest.... posebno me to čudi za pojedine zdravstvene radnike..... dokle će da vlada mrak u srbiji....

Zalosno. oni koji misle da je metadon drogiranje na racun drzave neka shvate da taj metanom nakon nekoliko meseci primene uopste vise ne deluje kao droga, zavisnik ga uzima samo da ga ne boli, da bude normalan i da moze da radi. Uskracivati metadon zavisnicima je zlocin prema covecnosti a nagrada mafiji.

U prvoj godini srednje škole sam ušao u svet narkomanije.. Moj dobar drug je jednom ponudio da kupimo marihuanu. Pristao sam I tako je počelo. Tada nisam znao kakvo i koliko je štetno dejstvo uzimanja psihoaktivnih supstanci. Nikakve informacije o tome nisam imao, čak nije bilo ni edukacije po školi o narkomanima, čak ni u društvu nikada nismo dolazili na tu temu. Da me sada pitate zašto sam prihvatio da tada uzmem marihuanu, ne bih imao odgovor na to, ali poluodgovor bi sigurno bio nesigurnost u samog sebe. Ta nesigurnost me je pratila sve do trenutka kada sam došao na samo dno, a to je osecaj kada ne volite samog sebe, kada ne podnosite ljude oko sebe i sve što vas okružuje, a zavisni ste od nečega što vam je potrebno da bi mogli da funkcionišete. Uz moje drogiranje mogao sam da radim i radio sam, ali pred kraj je to bilo dosta sporije i lošije, u smislu da je i moj posao počeo da trpi. Milion puta sam sam sebi rekao „ još sada i nikad više ’’. Bilo je situacija kada sam namerno hteo da se predoziram, da skratim sebi muke. Stigao sam do samog dna, a da to moja porodica nije znala. Išao sam na posao, tada uzimao drogu, uveče dolazio kući, tako da se faktički nismo ni viđali. U stadijumu u kom sam ja bio na prvo mesto sam stavljao društvo i drogu. Porodica mi je bila u drugom planu. Dva puta sam vec pokušao da se lečim. Prvi put bezuspešno. Sada mogu da kažem da sam u apstinenciji već duže vreme, za koji mesec će biti tri godine. Lečenje kod Dr. Lidije Šarac u Savetovalistu za bolesti zavisnosi pri Domu zdravlja u Bajinoj Bašti smatram uspešnim. Mada i posle toliko vremena ne mogu da funkcionišem bez lekova. Ali je to sve svedeno na minimum za razliku od početka. Dr. Lidija Šarac mi je dosta pomogla. Vrlo profesionalno radi svoj posao i što je najvažnije ima strpljenja sa pacijentima kao što sam ja. Uslov za moje lečenje je bila i saradnja moje porodice. Prošli smo zajedno kroz teške trenutke. Najbitnije je odreći se starog društva i da u isto vreme imaš jednog ili dva druga koji će biti uz tebe sve vreme dok traje lečenje. Hocu da kažem da se Dr. Lidija Sarac vodila porodicnom terapijom, a ne samo indidvidualnom ( mojom ). U početku terapije je bilo mnogo teško, recimo prvih pet – šest meseci. Prvo i osnovno je da se odrekneš okoline sa kojom si provodio najviše vremena, maltene 24 sata dnevno smo bili zajedno, pa i spavali zajedno. Svi znaju kakav je to osećaj. Druga važna stvar je da se odrekneš izlazaka, uopšte izlazaka iz kuće, zatim da se navikneš na neprestanu kontrolu od strane ukućana i prijatelja. Najteže mi je palo da se odreknem svog starog društva, ali isto tako i droge. Najveći otpor sam imao kada je moj ,, saradnik ’’ u lečenju zahtevao da bude moja ,, senka ’’, što znači da je 24 sata trebalo da bude uz mene. U početku to nisam razumeo, bio sam ljut. Sada je to skroz drugačije. Moj saradnik je moja majka. Da ona nije istrajala u svemu tome, siguran sam da bih se vratio narkomaniji. Sada kada je prošlo dosta vremena, u potpunosti opravdavam to što je doktorka uslovila moje lečenje, odn. da imam saradnika i ovom prilikom se javno zahvaljujem Dr. Lidiji Šarac. Apsolutno ne krijem svoju prošlost. Javno govorim o tome i ponosan sam što je sada sve to iza mene. Ma koliko ljudi imali predrasude vezano za sve to, neko može da prihvati, neko ne. Trenutno ( već skoro tri godine ) sam bez posla. Znači da sam za sve vreme mog drogiranja radio. To mi je pomoglo u smislu da sam drogu kupovao za svoj novac, pa time bar nikoga nisam finansijski odštetio, pa mi je donekle satisfakcija i to, ako uopšte i postoji, bila to što nisam morao da kradem kao većina narkomana da bi na taj način dolazio do droge. Sada tek vidim da sam za heroin davao ogroman novac. Mnogo toga bih sada imao da sam novac izdvajao za pametnije stvari. Iskustva doktora govore da ljudi koji su na heroinu dve godine, da su za taj novac mogli da kupe kuću. Ja sam u proseku mesečno za heroin trošio 600 evra. Sami izračunajte koliki je to novac i gde se sve mogao uložiti. Imao određeni broj ljudi sa kojima sam provodio sve svoje vreme, tako da sa spoljašnjim svetom i nisam imao mnogo dodira. Sada, kada kažem da sam na dobrom putu da ostvarim doživotnu apstinenciju, da imam drugačiji stil života ima onih koji mi veruju i prihvataju me, naravno i onih koji me ne prihvataju. Otprilike, pola – pola. Ja još uvek ne mogu da nađem posao, možda to sve govori. A i ljudi koji imaju firme vezane za moju stručnu spremu, u kojima bih ja mogao da radim imaju predrasude. Njihova parola je ,, jednom narkoman, uvek narkoman ‘’. U suštini to ne doživljavam kao razočarenje. Tako je, kako je. Ipak, ja živim u maloj sredini i najbolji način mi je da u većem mestu krenem iz početka. Doktorka Lidija Šarac mi je mnogo pomogla da ,, otvorim oči ’’ i da dobijem realan pogled na svet i život uopšte. Savetovalište na Čelu sa Dr. Lidijom Šarac ( neuropsihijatrom ) i Dr. Valentinom Marković ( psihologom ) mi veoma prija. Strategija lečenja narkomana je tri godine, a ja bih čini mi se mogao da ostanem i deset godina, ako je potrebno. Iskreno to mislim. Moram još puno toga da radim na sebi da bih bio zadovoljan, za to i ne planiram da menjam svoj tim, jer sam na samom kraju. Svako bi trebalo da ima svog licnog psihijatra i psihologa, a ja sam izabrao da to i dalje budu Dr. Šarac i Dr. Marković. Moram dosta toga da nadoknadim, što sam propustio dok sam bio narkoman. Sada se prisećam mojih trenutaka krize. Katastrofalno, ne znam čime bih to mogao da uporedim. Prema ljudima koji su tada hteli da mi pomognu osećao sam samo odbojnost. Bio sam prepun agresije i mržnje. U tim situacijama za mene nije bilo ,, Udariću glavom o zid ’’ - metafora, ja sam to zaista činio. To je jedan pakao koji nikome ne bih poželeo. Sada je sve drugačije. Moj odnos sa majkom je još čvršći i odiše poverenjem. Zahvalan sam majci što je bila uz mene. Njoj sam prvo i rekao za svoj problem i zamolio je da krene sa mnom i da mi pomogne, iako ni ja sam nisam imao neko poverenje u nju. Ona tek sada trpi posledice svega toga. U međuvremenu se desio i jedan smrtni slučaj, nama jedne veoma bitne osobe. To nas je dosta omelo, ali najbitnije je da smo sa obe noge stajali na zemlji. Mama, nikada nije poklekla. Uvek je bila jaka u momentima kada sam doživljavao jake krize i to mi je mnogo pomoglo da kada sam rešio da sa ovim zlom prestanem, stanem zajedno sa njom na crtu i kažem – DOSTA JE ! Kada sam prolazio kroz teške fizičke i psihičke krize, bolove i sve ostalo, nisam hteo da se vraćam. I ponosan sam zbog toga. U Srbiji se priča da je marihuana laka droga sa kojom ne može da se ,, navuče ’’ i da nisu u pravu oni koji kažu da se od nje počinje. Nije tako! Od marihuane se postaje zavisnik! Vara osećaj lepote posle uzimanja! Upravo ona uvodi u bolest zavisnosti. Nakon marihuane vrlo brzo se postaje zavisnik i kreće se na teške droge. U mom slučaju posle marihuane sam postao tabletoman, a onda na heroin. Bio sam na metadonskoj terapiji, na dozi kontrolisanoj od majke i sestre. Sve ostale lekove su krili od mene. Bio sam na infuziji sedam dana, pored toga na početku sam dobijao jaka sredstva za smirenje i spavanje. Program lečenja po kome radi Dr. Lidija Šarac i u koji sam se ja uverio, daje ti mogućnost da ne razmišljaš o psihoaktivnim supstancama. To su depoblokade. Ja sam primio tri injekcije za tri godine. Sada će biti kraj sa terapijom, ali ne i sa borbom sa tim. Sada ću malo grublje opisati šta znači to što su Dr. Lidija Šarac i Dr. Valetnina Marković uslovili, kako sam ja nazvao mojim saradnikom i senkom u lečenju. Verujte mi da nisam imao svoje privatnosti ni jedan sekund. Šest meseci sam bio pod ključem. Čak ni ispred zgradu nisam smeo sam da izađem. Dok sam se tuširao majka je bila sa mnom u kupatilu ( što mi nikako nije bilo pravo ). Dok sam primao metadon, majka je spavala sa metadonom i ostalim lekovima koji su mi prepisani od strane Dr. Lidije Šarac , u svesti sam tada imao to da ću da uzmem lekove, ali nikada nisam mogao da budem u kontaktu sa njima. Imao sam još dva prijatelja, koji su bili uz mene sve vreme i koji su mi mi pružali neophodnu podršku, nezavisno od doba, kada mi je teško. Mogao sam u pola noći da ih pozovem, odmah bi došli da razgovaraju sa mnom,a su moja najbolja drugarica ( sa kojom sam odrastao ) i njena majka. Jedino sam imao dozvolu od majke da sa drugaricom izađem na kratko da prošetam, a bez obzira na veliko povernje koje je moja majka imala u nju, uvek, po ulasku u kuću sam bivao prtresen do gole kože i narednog dana sam pod obavezno morao da idem na kontole testova na opijate. Sve ovo nimalo nije prijatno, ali svaki tim da bi uspeo da se izbori sa ovakvim zlom, mora da bude svestan da nije ni malo lako i da će se sve zvati juče. U Srbiji, narkomanija poprima epitet epidemije, što je vidljivo na svakom koraku, zato preporučujem edukacije o upotrebi psihoaktivnih supstanci, kako deluju, koje su posledice i koliko je štetno. Onda bih, prvenstveno mladima poručio da, ukoliko krenu sa marihuanom, krenuli su u narkomaniju. A što se tiče starijih, da što više vremena provode sa svojom decom i da imaju uzajamno poverenje. Ko ima problema sa narkomanijom, mora da raščisti sam sa sobom, da ostane dosledan u rešenju da je dosta i da zatraži pomoć. To nije nikakva sramota, čak šta više, veliki plus. Zato apelujem na mlade da poteže pomoć i da znaju da lečenje postoji, a na ostale ( one koji imaju tu mogućnost ) da daju priliku mladima da dobiju svoju šansu da se izleče, a ne da staju na put tome i da mlade vraćaju na ulice, već da im ,, pruže ’’ siguran dom u realnom svetu.